Postoji vreme kada \u010dovek ne \u017eeli svetla. Kada ne tra\u017ei vatromet. Kada ga ne zanima odbrojavanje do pono\u0107i, ni \u0161ampanjac, ni konfete. Ne zato \u0161to ne ume da se raduje. Ve\u0107 zato \u0161to mu je, posle svega, potrebna ti\u0161ina. Ne glasna ti\u0161ina samo\u0107e, ve\u0107 ona smirena, prihva\u0107ena ti\u0161ina unutra\u0161njeg mira. Ona u kojoj mo\u017ee\u0161 da \u010duje\u0161 sebe bez \u0161uma, bez spolja\u0161njih zahteva, bez potrebe da se pona\u0161a\u0161 kako drugi o\u010dekuju. Mo\u017eda si je osetio nekad \u2013 kad su svi oko tebe slavili, a ti si samo sedeo i disao. I bilo ti je dovoljno. Mo\u017eda \u010dak po prvi put.<\/p>\n
U na\u0161em dru\u0161tvu, Nova godina se \u010desto tretira kao doga\u0111aj od kojeg se o\u010dekuje da bude vrhunac \u2013 zabave, planova, novih odluka, visokih ambicija. Kao da mora\u0161 biti pun elana i ciljeva da bi bio \u201cu toku\u201d. Kao da je dopu\u0161teno slaviti samo ako ima\u0161 \u0161ta da proslavi\u0161. A \u0161ta ako nema\u0161? \u0160ta ako si proveo godinu pre\u017eivljavaju\u0107i dan po dan? \u0160ta ako ti nije ostalo snage da do\u010deka\u0161 ne\u0161to novo jer nisi ni zatvorio staro?<\/p>\n
Mo\u017eda tada Nova godina ne mora da bude skok, ve\u0107 sletanje. Blago spu\u0161tanje na zemlju, tiho zatvaranje vrata, bez potrebe da odmah otvori\u0161 nova. Jer ne mora\u0161 sve da zna\u0161. Ne mora\u0161 sve da re\u0161i\u0161. Mo\u017eda te ove godine Nova godina ne pita: “\u0160ta \u0107e\u0161 da uradi\u0161?” ve\u0107: “Kako si izdr\u017eao?” I mo\u017eda je to jedino pitanje koje vredi postaviti.<\/p>\n
Umor koji nosimo na kraju godine nije uvek telesni. To nije samo iscrpljenost od obaveza, prekovremenih sati, porodi\u010dnih obaveza, ili neprospavanih no\u0107i. To je ona vrsta umora koju ne mo\u017ee\u0161 da objasni\u0161. Umor od o\u010dekivanja. Od uloga koje igra\u0161. Od sveta koji stalno tra\u017ei da bude\u0161 jak, radostan, produktivan, zanimljiv. I kada na to doda\u0161 decembar, sa svim njegovim svetlima i \u0161umovima, lako je osetiti se jo\u0161 umornije. Jer mo\u017eda si samo \u017eeleo da ti neko ka\u017ee: \u201cNe mora\u0161. Dovoljno si.\u201d<\/p>\n
I upravo zato, najlep\u0161i do\u010dek mo\u017eda nije onaj na kojem si bio okru\u017een stotinama ljudi. Nije onaj sa najboljim outfitom, najdu\u017eom listom odluka, najskupljom fla\u0161om vina. Najlep\u0161i do\u010dek mo\u017ee biti onaj u kojem si \u2013 posle dugo vremena \u2013 bio potpuno iskren prema sebi. Kada si, umesto da pravi\u0161 planove, odlu\u010dio da pusti\u0161 sve \u0161to te vi\u0161e ne dr\u017ei. Kada si, umesto da obe\u0107ava\u0161 sebi promenu, odlu\u010dio da sebi oprosti\u0161.<\/p>\n
Ti\u0161ina tog trenutka mo\u017eda nije izgledala spektakularno. Ali je bila istinita. I sve \u0161to je istinito \u2013 le\u010di.<\/p>\n
Postoji veliki pritisak da Nova godina zna\u010di \u201cnapred\u201d. Nova verzija sebe. Novi ciljevi. Novi poku\u0161aji. Sve novo, sve ve\u0107e, sve vi\u0161e. A \u0161ta ako je ono \u0161to ti najvi\u0161e treba zapravo \u2013 ni\u0161ta? Ne kao praznina, ve\u0107 kao prostor. Prostor u kojem ne mora\u0161 da se dokazuje\u0161. Prostor u kojem ne mora\u0161 da zna\u0161 \u0161ta \u0107e biti. Prostor u kojem mo\u017ee\u0161 da bude\u0161. Da jednostavno di\u0161e\u0161. Da postoji\u0161 bez potrebe da to odmah pretvori\u0161 u ne\u0161to produktivno.<\/p>\n
Taj prostor nije slabost. To je hrabrost. Jer u vremenu u kojem svi vi\u010du, ti si izabrao ti\u0161inu. U vremenu u kojem svi tr\u010de, ti si odlu\u010dio da stane\u0161. I ba\u0161 zato \u2013 ti si zapravo bli\u017ei sebi nego ikad.<\/p>\n
Mo\u017eda je to Nova godina koja ne nosi vatromet, ali donosi jasno\u0107u. Mo\u017eda ne zna\u0161 jo\u0161 kuda ide\u0161. Ali zna\u0161 da vi\u0161e ne mora\u0161 da ide\u0161 negde da bi bio vredan. I u toj jasno\u0107i, javlja se najva\u017enije ose\u0107anje koje ti je mo\u017eda do sad izmicalo \u2013 spokoj.<\/p>\n
Zamisli da ne tra\u017ei\u0161 ni\u0161ta od sebe te no\u0107i. Da ne broji\u0161, ne meri\u0161, ne sabira\u0161. Zamisli da sedi\u0161 u pid\u017eami, bez \u0161minke, bez planova. Mo\u017eda sa knjigom. Mo\u017eda u ti\u0161ini. Mo\u017eda sa nekim kome ne mora\u0161 ni\u0161ta da obja\u0161njava\u0161. Zamisli da je taj trenutak \u2013 dovoljan.<\/p>\n
Zamisli da si sebi, prvi put posle dugo vremena, rekao: \u201cNe\u0107u vi\u0161e da tr\u010dim. Ho\u0107u da budem.\u201d<\/p>\n
U toj ti\u0161ini mo\u017ee\u0161 \u010duti ono \u0161to si \u010ditave godine potiskivao. I ne\u0107e te upla\u0161iti. Jer u toj ti\u0161ini vi\u0161e ne \u017eivi tvoj strah \u2013 ve\u0107 tvoja istina. I ona nije savr\u0161ena. Ali je tvoja. I ako je do\u010dek Nove godine bilo kada prava prilika da se vrati\u0161 sebi, onda neka to ne bude kroz buku i euforiju \u2013 ve\u0107 kroz ti\u0161inu i ne\u017enost.<\/p>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":"
Postoji vreme kada \u010dovek ne \u017eeli svetla. Kada ne tra\u017ei vatromet. Kada ga ne zanima odbrojavanje do pono\u0107i, ni \u0161ampanjac, ni konfete. Ne zato \u0161to ne ume da se raduje. Ve\u0107 zato \u0161to mu je, posle svega, potrebna ti\u0161ina. Ne glasna ti\u0161ina samo\u0107e, ve\u0107 ona smirena, prihva\u0107ena ti\u0161ina unutra\u0161njeg mira. Ona u kojoj mo\u017ee\u0161 da […]<\/p>\n","protected":false},"author":1,"featured_media":0,"comment_status":"open","ping_status":"open","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"footnotes":""},"categories":[1],"tags":[],"class_list":["post-2795","post","type-post","status-publish","format-standard","hentry","category-uncategorized"],"yoast_head":"\n