Ne znaš tačno kada si poslednji put pevao punim glasom. Ne ono iz kurtoazije, ne ono u prolazu, već ono istinsko, iskreno – kao kad

Postoji vreme kada čovek ne želi svetla. Kada ne traži vatromet. Kada ga ne zanima odbrojavanje do ponoći, ni šampanjac, ni konfete. Ne zato što

Možda je to samo jedna noć. Možda je to samo još jedan doček, još jedna sala, još jedna bina. Možda su to svetla koja si

Postoje veče kada vreme izgubi granice. Kada sediš u sali ili stojiš među ljudima, a svaki ton koji dođe sa bine otvara vrata prošlosti. I

Kraj decembra. Ljudi brišu poruke, sklanjaju papire, izbacuju stvari. Kažu: “Moram da uđem u čistu godinu.” I ne misle ništa loše. Red u spoljnjem svetu

U nekom trenutku večeri, bez najave, uhvatiš sebe kako se osmehuješ. Nisi čuo neki smešan vic. Nisi dobio poruku. Samo se osmehuješ. Jer pesma koju

Dođe decembar i sve postane napadno. Bilansi, očekivanja, bodovanja. Ljudi pišu “šta su ostvarili”, postavljaju fotografije, sabiraju rezultate. Kao da se samo brojevi računaju. A

Godina može da bude teška. Može da iscrpi. Može da pokida tišine, odnose, veru. I kad decembar dođe, možda si već umoran. Možda ne znaš

Ljudi često govore o onome što žele da postignu. Nove navike, nove uspehe, nova tela, nove veze. Liste rastu. Obećanja se ređaju. Ciljevi se postavljaju